– Ostavi uključeno svetlo – kaže mi dok se na prstima iskradam iz sobe. – Zašto, mila? – Zato. – Pa nije valjda da se tolika devojka plaši mraka? – Molim te, ostavi upaljeno – ponavlja. – Ok, ali poješće te komarci, samo da znaš. – Neka će. Mama? – Molim? – A je l’ se ti plašiš nečega? Al’ onako baš baš? – Ko, ja? Mama se ničega ne plaši, dušo. Mama se ničega ne plaši. Osim da ćeš mi porasti pre nego stignem da te dobro izgrlim i izljubim, i da ćeš mi iskliznuti iz ruku dok trepnem okom. Plašim se da se nećeš sećati dana koje smo proveli zajedno, i da će ove naše godinice izbledeti kao stara hartija. Plašim se da će te sutra neki strašni pubertet uzeti pod svoje i da će te biti teško voleti, da ću zagledati to lice, tražeći nekakav trag onog ždrebeta što je jurcalo kroz kuću, skakalo po krevetu, smejalo se, nekada davno. Plašim se da ćeš mi prebaciti jednog dana sve one stvari koje kćerke inače prebacuju majkama, nezadovoljna svojim likom u ogledalu, nesrećna zbog svih...